Ego stanja

  • Stewart, Ian (2001)
  • Ego States and the Theory of Theory:
  • The Strange Case of the Little Professor. Transactional Analysis Journal, 31(2):133-147.
  •  
  • Glavni govor, Ego stanja i teorija o teoriji: Čudan slučaj Malog Profesora

 Ian Stewart*

Rezime

Ovaj govor razmatra procese rasuđivanja pri stvaranju naučnih modela i izlaže neke opšteprihvaćene principe stvaranja modela. Govornik naglašava da “dobar” model može biti definisan samo u terminima svoje korisnosti, koja opet može biti prosuđivana samo u odnosu na nameravanu upotrebu tog modela. Za model se nikada ne može reći da je “tačan” ili “pogrešan”. U svetlu ovih principa, govornik predlaže kritiku različitih verzija modela ego stanja.

Želeo bih da dodam par reči dobrodošlice na konferenciju onima koje ste već čuli od Džudi. Reći ću, takođe, da sam veoma srećan i ponosan što vam ovog jutra držim ključni govor.

Dakle, evo nas na zvaničnom početku ove trodnevne konferencije sa temom “Ego stanja i više od toga”. To znači da ćemo tokom naredna tri dana razmišljati o ego stanjima, igrati se sa idejom o ego stanjima, i raditi sa ego stanjima, ali takođe, uzimajući u obzir ego stanja, i ići dalje na najrazličitije načine.

Dakle, ovog jutra ću vas ovim izlaganjem pozvati da samnom prevaziđete dosadašnja razmatranja ego stanja na jedan naročit način. To znači da ću vam predložiti da samnom razmišljate ne samo o ego stanjima, već i o procesu mišljenja koji nam omogućava da izgradimo model ego stanja. Osnovna poruka govora koji želim da održim ovog jutra jeste da možemo produbiti, proširiti i povećati svoje razumevanje teorije o ego stanjima ukoliko određeno vreme provedemo ispitujući proces rasuđivanja koji nam omogućava da izgradimo model ego stanja, zapravo proces rasuđivanja koji nam omogućava da izgradimo bilo koji naučni model. Zato sam za ovaj govor izabrao naziv “Ego stanja i teorija o teoriji”. Za koji minut ću vam reći otkud tu Mali Profesor.

Dakle, pre toga ću vam u glavnim crtama prikazati o čemu ću sve govoriti. Najpre ću govoriti o generalnom procesu stvaranja modela u nauci. Želeo bih da to prvo ilustrujem ne modelom iz TA, već generalnim modelom, jer mislim da možda principi izgradnje modela mogu biti bolje shvaćeni ako prvo razmotrimo izgranju modela generalno – ako razmotrimo ono što radimo da bismo izgradili naučne modele – pre nego ih smestimo u poznati TA sadržaj o kojem smo toliko navikli da pričamo. Tako ću tokom otprilike prvih deset minuta govora zapravo pričati o ormanima za skladištenje materijala sa podacima, jer je sistem razvrstavanja podataka po fijokama upravo jedna vrsta modela – u stvari, vrlo tipična vrsta naučnog modela. Model ego stanja je samo jedan primer naučnog modela koji je izgrađen kao sistem za klasifikaciju podataka. Dakle, voleo bih prvo da govorim o principima stvaranja sistema klasifikacije podataka.

Zatim, u svetlu onog što iz toga proizilazi, želeo bih da postavim neka centralna pitanja u TA teoriji. Neka od njih su kontroverzna. Druga su suštinska ali ne očegledno kontroverzna. Nadam se da će, kada završim govor, postati još više kontroverzna nego što su bila.

Predložiću, na primer, da kada postavimo pitanje kao što je: “Šta je ego stanje Roditelj?” ili “Koji je tačan sadržaj Deteta?” ili “Koja je razlika između R2, R1 i R0?”, postavljamo pitanje na koje nije moguće odgovoriti, jer sama pitanja nemaju nikakvo značenje: besmislena su.

Predložiću da je tradicionalni tabu o “mešanju strukture i funkcije” potpuno besmislen jer su struktura i funkcija zapravo toliko isprepletene da ih stalno morate mešati.

I još ću predložiti da bi u najboljem od svih mogućih svetova, poznati “funkcionalni model” ego stanja – znate, Adaptirano Dete, Slobodno Dete, Negujući Roditelj, Kontrolišući Roditelj – bio sasvim izbačen. Najbolja stvar koju bismo mogli uraditi u tom najboljem od svih mogućih svetova bi prosto bila da ga izbrišemo iz udžbenika i TA rečnika tako da više nikad ne vidimo tu prokletu stvar(tj. funkcionalni model, prim.prev.).

Zatim, u zavisnosti od toga koliko mi vremena ostane, želeo bih da razmotrim kontroverznost u pitanju o tome “šta je to potpuno izlečena osoba?” Drugim rečima, ako ste sasvim izlečeni i oslobođeni skripta, da li vam je preostalo išta od Deteta i Roditelja? Ili ste se sasvim otarasili svog Deteta i Roditelja? Ili, nasuprot tome, ako ste potpuno izlečeni, da li to znači da imate zaista lak pristup svom Detetu i Roditelju?

Kada sam raznim ljudima rekao da ću prvi put u životu držati govor, rekli su mi da svi dobri govori na kraju imaju poziv na akciju, tako da ni ovaj neće biti izuzetak. Dakle, poslednjih otprilike deset minuta ću provesti upućujući poziv na akciju.

Dobro, sad, pre nego što pređem na deo o izgradnji modela, rekao sam da ću objasniti otkud tu Mali Profesor. Razlog zbog kojeg sam izabrao “Čudan slučaj Malog Profesora” za podnaslov ovog govora je taj što je baš ideja o tome gde smeštamo Malog Profesora bila u stvari pokretač celog ovog stila razmišljanja. Godinama sam razmišljao o ovim stvarima. Kada sam počeo da učim TA tokom davnih 70ih i prvi put se susreo sa njom u edukaciji odraslih, naučio sam da Mali Profesor izgleda ovako (crtež 1a). Mali Profesor je bio jedan od tri dela Deteta, dok su ostala dva dela bila Adaptirano Dete i Slobodno Dete. Adaptirano dete je deo mene koji je pristojan i kaže “molim” kada tražim biber za stolom i i ne prdi na javnom mestu. Slobodno dete je ono koje kaže “vau, jupiiii!” i šljapka po baricama i provlači noge kroz opalo lišće – stvarno volim to razgrtanje lišća, znate. A Mali Profesor je deo Deteta koji je domišljat i intuitivan sa malim antenama koje štrče da bi osetile šta se dešava na drugom kraju sobe. Pa sam rekao, fino, razumem to, jasno je, znam šta su te stvari, sve je to intuitivno.

 Ali kada sam stigao do nekog ozbiljnog TA treninga par godina kasnije, razni učitelji i različiti udžbenici su me metaforički rastrgli zbog toga i rekli: ”Ne, ne, ne, ta slika Malog Profesora uopšte nije u redu. Ono što je Mali Profesor u stvari, je strukturalni deo (crtež 1b), jer je Mali Profesor isto što i A1, Odrasli u Detetu – samo kolokvijalni naziv za A1. Mali Profesor je strukturalni deo, a ne funkcionalni.” Ti udžbenici i učitelji su takođe rekli: “Usput, Iane, počinio si neoprostivi greh – pomešao si strukturu i funkciju, a to je kao da si hulio na Boga.”

 Pa sam rekao: “Hvala vam, cenjeni, što ste mi ukazali gde da smestim Malog Profesora, i žao mi je što sam počinio neoprostivi greh, obećavam da to nikad neću ponoviti.” Posle toga, pošto sam to naučio, rekao sam: “Sad stvarno znam šta je Mali Profesor, sad shvatam šta je ispravno – prva verzija je bila samo gomila naivnih besmislica.”

 Ali… sada, posle otprilike 15 godina, tokom kojih sam praktično sve vreme učio TA i razmišljao o izgradnji naučnih modela – sada više nisam toliko siguran u vezi sa Malim Profesorom. Nadam se da ću tokom ovog govora ilustrovati neke od razloga te promene.


Analogija sa “Sistemima klasifikacije”

 Stižemo, dakle, do toga šta je pravljenje naučih modela: rekao sam da ću početi koristeći jednu analogiju, a to je stvaranje sistema klasifikacije. Ipak, ne mislim da se suviše čvrsto držim te analogije; neki sistem za klasifikaciju može imati razne stvari u sebi – ne postoji samo radi arhivranja podataka, na primer. Dakle, molim vas da tu metoforu interpretirate vrlo uopšteno, kao bilo koji sistem koji klasifikuje podatke, po principu po kojem se koriste fajlovi; na primer, bibliotekarski katalog je jedan takav sistem.

 Pa ako bismo se prvo zapitali, šta je uopšte stvaranje modela? Zašto izgrađujemo modele? U našoj oblasti, psihoterapiji, u okviru razmatranja o čoveku, postoje mnogi različiti modeli o ličnosti. Naučnici upravo sada izgrađuju modele o epidemiji slinavke i šapa i tako dalje. Zašto to radimo?

 U suštini, odgovor leži u načinu na koji naš ljudski mozak radi. Nemamo umove opremljene tako da izađu na kraj sa velikim količinama podataka odjednom. Kao kad selite svoju kancelariju i imate svu svoju prepisku u velikim crnim kesama na podu, ne ostavljate je prosto u tim crnim kesama ako želite da imate efikasan način pretraživanja. Stavljate je u neku vrstu klasifikatorskog sistema. Ako želite da pratite napredak epidemije slinavke i šapa, ne šetate okolo seoskim putevima prebrojavajući mrtve ovce – stvarate model te epidemije radeći na računaru.

 Dakle ono što postižemo izgradnjom modela je pojednostavljivanje, a to uvek znači fokusiranje na neke aspekte realnosti po cenu nekih drugih aspekata, i onda preduzimanje nečega sa onim aspektima na koje se fokusiramo. Mislim da je čuveni ekonomista Kenneth Boulding (1970) to vrlo dobro izrazio, rekavši da kada stvaramo naučni model žrtvujemo informacije da bismo stekli informacije.

 Pa, da se vratimo na metaforu “klasifikacionog sistema”: Evo nas, upravo ste preselili svoju kancelariju i imate 100 000 listova papira u crnim kesama na podu i imate red praznih fijoka za odlaganje tih papira. Pa stanete pored tih fijoka i jedan od vaših kolega iz kancelarije vam se okrene i kaže: “Koji je ispravan način da rasporedimo sve ove listove papira?” Pa, pretpostavljam da biste odgovorili nešto slično ovome: “Šta podrazumevaš pod ‘ispravnim’ načinom? Uvek ima više desetina načina na koje možete rasporediti 100 000 listova papira – to zavisi od onoga što hoćete da uradite sa njima.”

 I očigledno, svaki klasifikacioni sistem koji stvarate će se veoma razlikovati, u skladu sa različitim upotrebama kojima biste ga mogli nameniti. Na primer, ako vodite dobrotvornu službu, vaš klasifikacioni sistem će se veoma razlikovati od onog koji biste imali da vodite firmu koja je napravila visoko-rastegljivi čelični gibanj za mlazne motore.

 Kolega koji vas je pitao “Koji je ispravan način da se stvari klasifikuju?” bi onda mogao reći: “Ali čekaj momenat, šef u našoj prethodnoj kancelariji je već dao uputstvo o tome kakav će biti klasifikacioni sistem. Samo treba da nađemo ta uputstva, i to će se računati kao ‘ispravan’ način.”

 U daljem razgovoru biste mogli odlučiti da uradite kao što je šef odlučio i nazovete to ‘ispravnim’ načinom. Ili možete odlučiti da sazovete sastanak radnog tima i kažete nešto ovako: “Da li je način na koji je šef odredio da se stvari klasifikuju najkorisniji način, ili možemo da smislimo korisniji način za razvrstavanje onoga što želimo da razvrstamo?” Ali kako god to da uradite, na kraju ćete raditi po principu da je način na koji želimo da razvrstamo stvari bio potpuno zavisan od onoga za šta želimo da ih koristimo – zavistan od upotrebljivosti tog sistema klasifikacije.

 Upotrebljivost klasifikacionog sistema možemo definisati samo u odnosu na ono za šta ćemo ga koristiti – dakle u odnosu na način na koji želite da izvučete vaš određen list papira. Tu podesnost može odrediti neki spoljni autoritet – kao što je šef ili direktor kancelarije – ili možete ispočetka odlučivati o tome. Ali upotrebljivost je uvek kriterijum. Pitanje “Da li je ovo ispravan sistem klasifikacije?” objektivno nikad nema nikakvo značenje, jer sistemi klasifikacije nisu ispravni ili pogrešni: oni su samo više ili manje korisni.

 I tako, evo vašeg ormana sa fijokama (crtež 2). Pretpostavimo da ste u kancelariji o tome još razmišljali, pa odlučujete da u ovom posebnom ormanu želite da držite sve planove, arhivu, i prepisku. Biće tu i drugih listova papira, ali njih ćete staviti u druge ormane. Dakle to je vaša prva odluka: šta ćemo staviti u ovaj orman?

 Kada ste jednom doneli tu odluku, očigledno je da u dobrom sistemu klasifikacije morate staviti u orman sve stvari koje ste rekli da ćete staviti, a ne smete staviti ništa drugo. Na primer, ako su neki od planova u drugim ormanima, biće veoma teško koristiti vaš sistem razvrstavanja. Ako stavite neke druge papire u ovaj orman – kao što su flajeri, reklame, kalendari, šta god bilo – opet će taj sistem biti težak za upotrebu jer u sistemu imate podatke koji tu ne pripadaju. Dakle, prva stvar koju treba uraditi je odvojiti sve planove, arhivu i prepisku od ostalog i proveriti da oni spadaju u taj orman.  

  Sledeća stvar koju moramo uraditi je da kažemo OK, a sada koje stvari idu u koje fijoke? Izabrao sam primer sa samo tri komponente: planovi, arhiva, i prepiska. Dakle, u ovom slučaju je vrlo prosto: odlučujemo da ih stavimo u tri različite fijoke i stavljamo etiketu na svaku fijoku. Vrlo je važno staviti etiketu na svaku fijoku, inače niko ne bi znao u koju fijoku idu koji papiri, zato stavljate etikete na fijoke. Vrlo često se može desiti da u nekoj od fijoka želite na napravite odvojene delove; na primer, u fijoci prepiske je možda tipično složiti prepisku po datumima i onda još podeliti prepisku u fascikle prema godinama. Dakle, mogu postojati podele unutar pojedinačnih fijoka.

 Sad, sve je to lepo i krasno, ali do konačnog zaključka dolazimo kada mislimo: “Neće samo jedna osoba koristiti ovaj klasifikacioni sistem, koristiće ga svi iz kancelarije.” I tako, ispada da je važno da svi znaju pravila odlučivanja da bi odlučivali šta će ići u koju od tri fijoke. Jer ako ljudi različito odlučuju – koristeći različita pravila odlučivanja – klasifikacioni sistem će izgubiti koherentnost, i biće ga teže koristiti.

 Onda, na primer, neki papir iz prepiske može stići sa zakačenim planom. Gde da ga odložite? Pa, mogu postojati različiti kriterijumi za donošenje te odluke. Mogli biste reći: “Sve što sadrži plan ide u fijoku sa planovima”, ili “Sve što sadrži prepisku ide u fijoku sa prepiskom”. Ili možete reći da to zavisi od broja stranica: ako je više stranica posvećeno planovima, stavljate te papire u fijoku sa planovima, a ako je obratno, stavljate ih u fojiku sa prepiskom. Ali mogu postojati mnoga različita pravila odlučivanja o tome šta stavljate u koju fijoku.

 I opet, za ta pravila odlučivanja se nikad ne može reći da su “ispravna” ili “pogrešna”: njih prosto biraju ljudi na osnovu nameravane upotrebe klasifikacionog sistema. Ili, naravno, može ih spolja odrediti neki prethodni autoritet, koji jednostavno naređuje pravila odlučivanja o tome u koju fijoku stavljate koji deo dokumentacije. Ako tako postupate, imaćete sistem klasifikacije podataka koji je koherentan i svako iz kancelarije će ga moći lako koristiti.


 Principi izgradnje modela

 Dakle, sada prelazimo na opštija razmatranja o tome koji su principi izgradnje modela koje je ovaj sistem klasifikacije ilustrovao. Pa, zaista, oni su veoma jasni (Boulding, 1966, 1970; Bronfenbrenner, 1966; Caws, 1965; Margenau, 1966; Papandreou, 1972; Popper, 1972; Ryan, 1970; Stewart, 1979).

 Pre svega, odlučujete o upotrebi modela. Za šta ćete koristiti ovaj sistem klasifikacije informacija? Jer dok to ne odlučite, ne možete odlučiti kako da klasifikujete te informacije.

 Kada ste jednom odlučili za šta ćete koristiti model, odabirate podatke iz realnosti, a odabir podataka će opet biti određen nameravanom upotrebom modela. Prema upotrebi modela odlučujete kojim podacima iz realnosti ćete imati pristup. Baš kao što je, na primer, to šta ćete staviti u fijoke potpuno određeno nameravanim korišćenjem ormana u kancelariji.

 Pošto ste, u svetlu korišćenja modela, odabrali podatke koje ćete koristiti, odbacujete sve ostale podatke. Drugim rečima, ne stavljate kalendare, reklamne letke, ni račune u vaš orman za planove, arhivu i prepisku. Dakle, odbacujete sve ostale podatke – odabirate i odbacujete.

 Zatim delite odabrane podatke u klase, baš kao što ste razdelili svoja dokumenta u fijoke. Raspoređivanje podataka u klase je jedan način na koji postižemo da se umanji količina informacija koju ćemo pregledati u bilo kom momentu. Pregledamo klase a ne pojedinačne informacije.

 Konačno, i zaista važno, osim ukoliko niste jedina osoba koja će ikada koristiti taj model, dolazite do koncenzusa o nazivu svake klase. Tokom tog procesa dogovaranja, ne dogovarate se samo o tome koja će reč biti na etiketi, naravno, vrlo je važno: dogovarate se i o pravilima odlučivanja koja vam omogućavaju da znate koju informaciju da svrstate pod koju etiketu – baš kao što ljudi u kancelariji moraju da smisle pravila odlučivanja da bi stavljali različite stvari u različite fijoke. I svi korisnici modela se moraju složiti u vezi sa pravilima odlučivanja, očigledno, inače će razni ljudi stavljati različite vrste podataka u različite delove modela. Baš kao što biste pobrkali klasifikacioni sistem kad ljudi ne bi znali pravila za razvrstavanja u tri fioke, ili ako bi mislili da znaju pravila, ali se ne bi slagali o tome koja su to pravila.


Stvaranje modela i model ego stanja

 Ako se sada osvrnemo na naš naročiti orman sa fijokama u TA – model ego stanja – šta možemo zaključiti o tome kako naš orman sa fijokama izgleda u našoj poznatoj TA “kancelariji”?

 Pa, mislim da se svi slažu u vezi sa tri glavne etikete na tri fijoke – to nije problem. Svi koristimo iste etikete, iste reči, za tri glavne fijoke. Ali pobogu, postoji ogromno neslaganje u vezi sa pravilima odlučivanja koja određuju koju informaciju da stavimo u koju fijoku.

 I nažalost, Šef, Erik, (pozvao me je juče na nečiji mobilni), nam nije ostavio sasvim razumljivo uputstvo o razvrstavanju podataka. Baš je bio dobar: ostavio nam je neka uputstva o tome šta da stavimo u svaku od glavnih fijoka. Ali što se tiče nekih važnih stvari, Šef nam nije rekao šta želi da radimo kada razvrstavamo podatke.

 Šta više, još od Bernovog vremena, mnogi ljudi u TA su zauzeti redefinisanjem, pogrešnim razumevanjem, ili ignorisanjem onoga što je napisao – stvarajući sopstvena pravila odlučivanja da bi zamenili ili modifikovali ona koja nam je Bern na početku dao. Znate, u muslimanskoj religiji postoje dve knjige pouka: jedna je Kuran a za drugu mislim da je zovu Hadit, i ona sadrži sve pouke sakupljene od kad je Kuran u stvari napisan. A ima mnogo više u Haditu nego u Kuranu. Dakle u TA, imamo naš Kuran i naš Hadit, i ima mnogo više toga u Haditu nego što je ikad bilo u Kuranu. Problem je samo u tome što imamo nekoliko različitih Hadita.

 I kada su različiti ljudi razmišljali o pravilima odlučivanja, često su razgovarali po principu “Moje pravilo je ispravno”, “Ne, ne, ne, moje pravilo je ispravno”. A na osnovu onoga što smo već rekli o sistemima klasifikacije, shvatate da svaki razgovor vođen po tom principu mora otići u prazno, jer ne postoji nešto takvo kao što je ispravno pravilo odlučivanja za neki klasifikacioni sistem ili za izgradnju modela. Postoji samo način na koji ja odlučujem to da definišem, način na koji vi odlučujete to da definišete, a kriterijum o tome kako je to urađeno nikad nije “ispravnost” jer nema takve stvari kao što je ispravnost kod modela; uvek je to korisnost. A korisnost se uvek mora odnositi na nameravanu upotrebu modela. Pa možda se već pitate: “Dobro, koja je nameravana upotreba modela ego stanja?” Uskoro ćemo preći na to.

 Dakle, to je, po mom mišljenju, sadašnje stanje našeg “klasifikacionog sistema” u TA svetu. A to što ljudi raspravljaju o sistemu klasifikacije dok svaka škola veruje da je njihov način klasifikacije “ispravan”, je pokvarilo mnoge diskusije o ego stanjima na visokom nivou u skoroj i ne tako skoroj prošlosti. Dakle, narode, ako ćete iz mog govora ovog jutra usvojiti ijednu stvar, nadam se da će to biti sledeće: Niko od nas nikad nije u poziciji da kaže “Moj način crtanja modela ego stanja je ispravan način.” Ne postoji tako nešto kao što je ispravan način.

 Dakle, ako bacimo pogled na naš poznati klasifikacioni sistem sa tri fijoke u TA (crtež 3), to je sistem klasifikacije sa tri fijoke, zar ne, koji nam je vrlo poznat. I svi se slažemo oko etiketa na tim fijokama; to nije problem – Roditelj, Odrasli, Dete; dobro, svi koristimo iste reči na etiketama.

 Sad, kao što sam rekao, od kad je stari Erik to smislio, izvedene su mnoge različite reinterpretacije o pravilima koja nam je on u početku dao –pravilima odlučivanja o tome šta ide u koju fijoku. To je dovelo do krajnje grube i neverovatno glupe reinterpretacije modela, po mom mišljenju najgluplje koja se uopšte mogla smisliti. To je ona reinterpretacija koja je postala stvarno popularna tokom 60ih i 70ih godina, ona koja prosto kaže: “Roditelj predstavlja vrednosti, ono što bi moralo i trebalo; Odrasli razmišljanje, a Dete osećanja.”

 Znate, kada sad mislimo o tome, pomislimo: “Bože, kako su ljudi ikad mogli doći do tako nečeg?” Ali, zaboga, na taj način sam ja učio o modelu ego stanja kada sam započinjao TA trening. Spreman sam da se kladim da oni od vas koji su mojih godina ili stariji, i koji su učili TA otprilike u isto vreme kad i ja – ne bih se uopšte iznenadio ako je to bila verzija modela koju ste prvo naučili: “vrednosti, mišljenje, osećanja” model. Sada ga nazivam Miki Maus modelom. To je model koji je bio prilično rasprostranjen i može se, bez sumnje, još uvek sresti na nekim TA prezentacijama.

 Sad stvarno nemam nameru više da govorim o tome, to je prosto predmet istorije o tome kako je model uopšte sveden na taj nivo (pogledajte, na primer, Hohmuth & Gormly, 1982; Stewart, 1992, pp. 122-128). Ali sada ga shvatamo kao vrlo glupu verziju modela, zar ne? A glup je zato što izdvaja jednu od glavnih karakteristika modela ego stanja za svaku klasu ego stanja. A čak ni to što je izdvojeno nije baš tačno. Na primer, reći da “Roditelj predstavlja vrednosti, ono što bi trebalo i moralo”, znači usredsrediti se na jedan aspekt onoga što je uobičajeno za roditeljsko ponašanje, izdvojiti taj jedan aspekt i onda tvrditi: “To je Roditelj.” Svašta!

 Slično tome, tvrdnja “Odrasli predstavlja mišljenje” podrazumeva izdvajanje samo jedne stvari od svih ponašanja koje možemo videti kod ljudi kada su u Odraslom. Izdvaja samo tu jednu stvar i kaže: “To je Odrasli”.

 Sada, ne možemo, naravno, reći da je Miki Maus verzija pogrešna. Porekao bih sopstvene reči kada bih to tvrdio, zato što ne postoji nešto takvo kao što je pogrešan model. Ali siguran sam da taj model stvarno kompromituje originalnu korisnost modela ego stanja do te mere da potpuno ismeva prvobitnu nameravanu upotrebu modela. Toliko je siromašan u svojoj primenljivosti, u korisnosti, da u savremenoj TA više ne obraćamo pažnju na njega.

 Pa, lepo nam ide. Izbacili smo Miki Maus model kroz prozor. Sada ćemo se, od nivoa udžbenika pa naviše, vratiti originalnim definicijama Erika Berna, ili njihovim raznim verzijama (pogledajte, na primer, Clarkson & Gilbert, 1988; Erskine, 1988; Erskine, 1991; Hohmuth & Gormly, 1982; Loria, 1988; Stewart & Joines, 1987, pp 11-20; Trautmann & Erskine, 1981). A te definicije su, naravno, bile vremenski zasnovane jer je u originalnim definicijama Erika Berna, Odrasli ego stanje koje reaguje na ovde i sada u sada i ovde (ovo je moje parafraziranje onoga što je Erik zaista napisao, naravno). Roditelj odgovara introjektovanom sadržaju – mišljenje, osećanja, i ponašanja roditelja ili roditeljskim figurama u samom životu osobe. A ego stanje Deteta je definisano kao onaj deo moje ličnosti koji se ponaša, misli, i oseća ono što ponavljam iz svog detinjstva. Dakle i Roditelj i Dete su shvaćeni kao eho moje sopsvene prošlosti, a samo je Odrasli taj koji potpuno postoji u sadašnjosti kao reakcija na sadašnjost. I to su vremenski zasnovane definicije koje je Erk Bern originalno koristio, a koje svi danas koristimo, tako da smo odbacili taj stari Miki Maus model.


 Da li smo?

 Imam jednu groznu slutnju da se Miki Maus model, tek što smo ga izbacili kroz prozor, već dovlači nazad kroz zadnja vrata u loše prerušenom izdanju koje nam i dalje može dosađivati. Zapravo, nažalost, možda je već stigao da nam dosađuje. Jer je sledeća stvar koju bih želeo da razmotrim funkcionalni model ego stanja, takozvani “funkcionalni model” ego stanja. Možda ću, dok ga budem spominjao u daljem govoru, u nekim prilikama izostaviti reč “takozvani”.

“Funkcionalni model” ego stanja -(Opisi ponašanja)

 Dobro, funkcionalni model ego stanja (crtež 4) (videti, na primer, Woollams & Brown, 1979, p. 10). Zaboga, to je još jedna od tih tako poznatih slika – možda najpoznatiji model u celoj TA. Svi znaju za Negujućeg Roditelja, Kritičkog Roditelja, Adaptirano Dete i Slobodno Dete. To se uči na kursu TA 101. U stvari, ponekad se sugeriše da je tačnije reći “opisi ponašanja” nego “funkcionalni model”. Ideja je da je to model o tome kako koristimo ego stanja; prikazuje pet tipova ponašanja – opise ponašanja – koji su zatim prikačeni na model ego stanja.

 Sada ću vam izložiti svoj stav da funkcionalni model ima ozbiljnih nedostataka kao model. Ne želim time da kažem da je funkcionalni model “pogrešan”, pošto se za nijedan model ne može reći da je pogrešan. Ali specifikacija funkcionalnog modela je loše definisana po dva vrlo važna pitanja. Kao orman za klasifikaciju dokumentacije na kojem su etikete zamrljane, ili ima toliko različitih tumačenja etiketa na fijokama da niko ne može da koristi taj sistem klasifikacije bez priručnika – ali različiti ljudi imaju različite priručnike. Pa kad otvorite fijoku, ne znate šta ćete, dođavola, naći u njoj, a ono što tamo nađete vas vrlo često iznenadi.

 Pa ako se vratimo na priču o izgradnji ovog modela, rekao sam da ću izneti stav da on ima dva važna nedostatka. Očigledniji je ovaj: nikad nije postignut jasan dogovor o jasnoj definiciji razlike između Kontrolišućog Roditelja i Negujućeg Roditelja, niti o jasnoj definiciji razlike izumeđu Adaptiranog Deteta i Slobodnog Deteta. U TA literaturi nastaloj tokom kasnih 60ih i 70ih koja se i danas koristi, funkcionalni model se tretira sa takvim uvažavanjem da je izgledalo kao da je to naučni model, na istom nivou kao strukturalni model koji smo malopre razmatrali. Ali kada pobliže pogledamo način na koji je taj model definisan, shvatamo da jasnoća definicija koja opstaje u strukturalnom modelu apsolutno ne opstaje u tom “funkcionalnom modelu”.

 Na primer, pogledajte Kontrolišućeg Roditelja i Negujućeg Roditelja. Recimo da se vraćam kući posle napornog dana na našem edukativnom institutu, a moja žena kaže: “O, vidim da si umoran, samo ti sedi a ja ću ti napraviti fini čaj.” A sad prepostavimo da ja u stvari želim da odem u baštu i tamo nešto kopam – sadim beli luk – i želim tako da provedem veče. Sad, mogao bih doživeti ženino ponašanje kao kontrolišuće: “Šta misliš time, ‘sedi i popij čaj’, gluposti, želim da odem napolje i kopam u bašti!” Dok ona istovremeno smatra da se ponaša ‘negujući’. Pa da li je ona bila u svom Negujućem Roditelju ili svom Kontrolišućem Roditelju? Možete smisliti na desetine ovakvih primera, koji vam pokazuju da je linija koja deli krug Roditelja đavolski nejasna.

 Mislim da kod Adaptiranog Deteta i Slobodnog Deteta postoji još veća nejasnoća u definicijama. Ričard Erskin je mnogo uradio na njihovom pojašnjavanju. Idemo prvo na Slobodno Dete: to nas vraća na konvencionalni opis Slobodnog Deteta kao dela ličnosti koji gazi lišće, šljapka po baricama i viče jupi. Ali, naravno, ta naročita ponašanja se izdvajaju samo zato što je Slobodno dete zamišljeno kao ponašanje Deteta koje je necenzurisano, koje nije ni na koji način adaptirano očekivanjima drugih. Sada, šta se dešava ako zaista sledite tu definiciju? Da bismo nešto klasifikovali kao Slobodno Dete, trebalo bi da to bude ponašenje koje potpuno i necenzurisano potiče iz Deteta, bez ikakvog obraćanja pažnje na društvene norme, bez ikakve adaptiranosti. A kao što je Ričard naglasio, to ćete moći videti samo na terapiji ili kada je osoba pod nekom teškom traumom.

 Kada ljudi viču jupi i gaze lišće i pljuskaju po blatu i rade tome slične stvari, koje izgledaju kao slobodno izražavanje, oni to rade unutar okvira naučenih pravila; skoro svaka igra se izvodi prema nekoj strukturi, a osoba je naučila tu strukturu na nekom uzrastu. Dakle, skoro sve vrste manifestacije igranja i slobodnog emocionalnog izražavanja koje obično svrstavamo pod Slobodno Dete su zdravorazumski zapravo tačnije smeštene u model kao da dolaze iz Adaptiranog Deteta. Taibi Kahler kaže i ovo: egogram je bez veze – vidite, kad bismo stvarno nacrtali egogram kao što zaista jeste, stub za Adaptirano Dete bi probio plafon a stub za Slobodno Dete bi bio skroz ovde dole, iz istih razloga koje sam malopre naveo. Način na koji shvatamo Slobodno Dete i Adaptirano Dete je predmet ogromnog neslaganja i preispitivanja. Dakle, to je prva zamerka takozvanom funkcionalnom modelu, po mom mišljenju.

 Ali mnogo ozbiljnija zamerka, po mom mišljenju, je sledeća. Zapravo se radi o tom alternativnom nazivu “bihejvioralni opisi”. Šta radimo kada pravimo te opise ponašanja? Izdvajamo jedan aspekt originalne definicije ego stanja: ponašanje. Onda pravimo model koji nazivamo “modelom ego stanja” na osnovu te izvojene crte ponašanja. Kada bih vas samo podsetio na to kako je Erik, pre svega, definisao ego stanja – “konzistentan šablon osećanja i doživljavanja direktno povezan sa odgovarajućim šablonima ponašanja” (Bern, 1966, p.364) – shvatili biste da je definicija ego stanja koju je Bern sročio nije samo u vezi sa intrapsihičkim doživljavanjem; ona govori o doživljavanju plus ponašanju. Ponašanje je već bilo deo te definicije.

 A za nameravanu korisnost modela ego stanja je bilo od suštinskog značaja da ta dva dela definicije budu uključena, unutrašnje doživljavanje i ponašanje, ni jedno ni drugo posebno, u originalnoj definiciji koju je Bern sročio za R, O, i D. On je uključio unutrašnje doživljavanje i ponašanje direktno povezano s njim. Zašto je to toliko ključno za nameravanu korisnost modela? Da ponovim, verovatno vas učim onome što već znate, ali iznosim vam svoje mišljenje i upoređujem ga sa vašim. Zato što iz definicije ego stanja koja obuhvata i intrapsihičko doživljavanje i ponašanje proizilazi da možemo da pratimo nečije unutrašnje doživljavanje sistematično posmatrajući njegovo ponašanje. A to je, po mom mišljenju, glavni doprinos koji je Bern dao psihoterapiji – nešto za čega mu, po mom mišljenju, nije dovoljno odato priznanje.

 Zbog načina na koji je Bern definisao Roditelja, Odraslog, i Dete – da je Roditelj introjektovani sadržaj a Dete sadržaj regresije – teorija ego stanja se takođe odmah kači na teoriju o transferu. Teorija o transakcijama, kada koristite Bernovu originalnu definiciju ego stanja, je takođe teorija o transferu (vidi Erskine, 1991; Stewart, 1992, pp. 17-39). A to je zato što Bernova definicija ego stanja ne uključuje samo intrapsihičko iskustvo, već i s njim povezana ponašanja, tako da kada pratite ponašanja ljudi dok oni prelaze iz jednog u drugo ego stanje iz sekunde u sekundu, možete pouzdano pratiti njihov unutrašnji doživljaj dok oni prelaze sa introjektovanog sadržaja na sadržaj regresije i to koriste u svom odnošenju sa drugim ljudima – to je transfer. Dakle, Bernova teorija nam omogućava da pratimo transfer sistematično posmatrajući ponašanje, i čitava teorija transakcione analize tada poprima taj transferni aspekt, što je i bila Bernova namera.

 Sad, ako odlučimo da koristmo model koji nazivamo “modelom ego stanja” ali koji je napravljen od čisto bihejvioralnih deskripcija, mi namerno izbacujemo intrapsihičku komponentu Bernove definicije ego stanja. A ono što nam ostaje je model koji prosto klasifikuje – vrlo intuitivno i grubo – pet različitih vrsta ponašanja. Vratiću se na to kada uputim moj poziv na akciju, ali možda biste voleli da razmotrite, ako to već niste učinili, da li zaista želimo da nazivamo te stvari ego stanjima? Ako je ono što razvrstavamo u kategorije zapravo pet intuitivno korisnih različitih oblika ponašanja, to je fino; može biti vrlo korisno to raditi. Ali, da li zaista želimo da kažemo da ćemo ih nazivati ego stanjima? Dakle, više o tome u nastavku.


Ego stanja i “potpuno izlečena osoba”

 Dobro, želeo bih da sad malo izmenim ugao posmatranja i pređem na možda najnejasnije ali vrlo aktuelno pitanje u teoriji ego stanja ovih dana, na kontroverzu koja, koliko znam, još nije razrešena. Evo pitanja: šta se dešava sa ljudima kada se potpuno izleče? Da li im ostaje išta od ego stanja Roditelja i Deteta, ili su samo jedan veliki Odrasli sa nekim podpodelama? Ili, na drugoj stani te kontroverzije, da li potpuno izlečena osoba zna da je potpuno izlečena i pokazuje da je potpuno izlečena time što što ima trenutni pristup svim svojim klasama ego stanja – i može da se brzo prebacuje od jedne do druge različite klase ego stanja (Deteta, Roditelja, Odraslog) i nazad sa najvećom lakoćom, kao čovek na trapezu?

 U TA Žurnalu je pre nekoliko godina bio prikaz rasprave za okruglim stolom u kojoj je to bila glavna tema (Erskine, Clarkson, Goulding, & Moiso, 1988). Sad, ja gajim ogromno poštovanje prema svakoj od osoba koje su učestvovale u toj raspravi za okruglim stolom. Ipak mislim, čitajući taj prikaz, da je razgovor na nekim mestima odlazio u prazno, jer su neke diskusije oko tog ogruglog stola bile vođene na bazi “ispravan način da se ovo nacrta je x, y, z”. Ne mislim da je to ikad bilo potpuno artikulisano, ali to je bio izvor nekih od argumenata. Drugim rečima, raspravljali su sa osnovnom idejom na umu da negde na svetu postoji standarni model ego stanja, kao što negde u podrumu Kraljevskog Društva postoji standardni jard ili standardne fekalije – i kada bismo samo našli taj standardni model ego stanja da bismo svi znali da je to onaj pravi, i da je naš posao da ga nađemo. I naravno onda sledi “Ja sam ga našao, a ne ti, drugar,” To je, dakle, bio način na koji je, na psihološkom nivou, tekao deo razgovora.

 A ono što bih zaista želeo da vam prenesem je da, kad god da razmatramo modele ego stanja, ne možemo to činiti na toj osnovi i očekivati da ikuda stignemo, jer nema takve stvari kao što je ispravna verzija modela.

 Dakle, izneću svoje shvatanje o sadržaju te kontroverzije i sagledati kako izgleda u svetlu našeg razumevanja da je ono što posmatramo uvek model a nikad objektivna stvarnost.

Pogledajmo prvo “potpuno izlečenu osobu, verzija 1” (crtež 5a). Mislim da ovo uglavnom odgovara stavu Ričarda Erskina. Ovde se kaže da kada se neko sasvim oslobodi skripta, on je eliminisao sav stari sadržaj. Sve što ne pripada ovde i sada, to vam prosto više ne treba. Mislim da je to vrlo osetljiva sugestija, zar ne? To znači, na primer, pošto Roditelj sasvim pripada prošlosti, da kada sam potpuno izlečen, više nemam ništa od tih starih introjektovanih stvari – razvrstao sam ih, i više mi ne trebaju.  

 Slično je i sa Detetom: ako Dete uvek znači vraćanje unazad i bavljenje nedovršenim poslovima iz detinjstva, onda ako sam potpuno izlečen više to neću raditi, tako da mogu prosto izbrisati svoje ego stanje Deteta.

 I samo da bismo bili još malo srećniji, i da budemo sigurni da nismo kao Bernov “isključujući Odrasli” – znate ono, “čovek koje ne ume da se zabavlja” (što je, uzgred, Bernova kontradikcija njegovoj sopstvenoj definiciji Odraslog, što je stari Erik imao običaj da radi) – razni ljudi su predložili da stavimo deo nalik Roditelju u Odraslog, i deo nalik Odraslom u Odraslog, i deo nalik Detetu u Odraslog, pa ako želimo da budemo kao deca i dalje možemo imati deo iz kojeg ćemo to ispoljavati (Berne, 1961, p. 211; cf. Clarkson & Gilbert, 1988; Trautmann & Erskine, 1981).

Pa, to je vrlo održivo gledište. Ali čini se kao da drugo gledište, naravno (pripisujem ga uglavnom Guldinzima i ljudima koji misle kao oni) (crtež 5b), brani dijametralno suprotan stav o svrsi terapije, a to je: daleko od toga da želimo da se otarasimo našeg Deteta i Roditelja, želimo sve da ih imamo, da imamo sve naše klase ego stanja. Da bih to predstavio na simboličan način, nacrtao sam ono što je Erik zapravo pre svega nacrtao, omotač koji sadrži tri klase ego stanja, da pokaže kako su sve one svezane. U ovoj priči, ne samo da ne želimo da izbrišemo Dete, želimo da imamo slobodan pristup Detetu, zbog shvatanja da je u Detetu energija, intuicija, svi dečji kvaliteti koji su nam potrebni da bismo uživali u svetu na glavne načine na koje to činimo. A Roditelj nam, naravno, treba da nam pruži pravila u okviru kojih ćemo voditi svoje živote.

 Dakle, izgleda da nam ta dva gledišta pričaju sasvim dijametralno suprotstavljene priče o tome šta je cilj terapije. Koje je ispravno? Nijedno.

 I možda ste već sagledali suštinu ovog pitanja i shvatili da ono potpuno zavisi od načina na koji ti ljudi pre svega definišu Roditelja, Odraslog i Dete. Naravno, radi se u stvari o ovome: ako odlučite da definišete Dete kao čisto fiksirani sadržaj – samo nedovršeni poslovi iz detinjstva – onda zaista sledi da potpuno izlečena osoba neće želeti da ima “ništa preostalog od Deteta” u tom smislu, već će želeti da se otarasi svih tih fiksiranih nedovršenih poslova. Ako definišete Roditelja kao introjekte povezane sa skriptom –one introjekte koji su grandiozni ili omalovažavajući – onda, naravno, želimo da se otarasimo Roditelja.

 Međutim, ako definišete Dete kao svo naše iskustvo iz prošlosti – i ono što stvara skript i ono što stvara autonomni sadržaj detinjstva – onda ne želimo da se otarasimo Deteta, samo želimo da izdvojimo ono što je skriptno iz Deteta. Slično tome, ako definišemo Roditelja kao sve što smo ikada usvojili od naših roditeljskih figura, skripno i ne-skriptno, onda ne želimo da se otarasimo Roditelja, samo želimo da se otarasimo skriptnog sadržaja iz Roditelja.

 I to je ta razlika u definicijama iz koje sledi cela kontroverzija. Ljudi koji veruju u ovaj model (crtež 5a) zapravo polaze od definicije Deteta premo kojoj ono sadrži samo fiksirani sadržaj i od definicije Roditelja prema kojoj on sadrži samo skripte introjekte. Ljudi koji su naklonjeni ovom drugom modelu (crtež 5b) su definisali Dete kao skripni plus sav ostali sadržaj detinjstva, a Roditelja kao skripne introjeket plus sav drugi roditeljski sadržaj. Ta razlika u definicijama je isključivi izvor razlike između ta dva modela.

 A šta bi sad bilo da se obratite Eriku Bernu i kažete: “Pa, na koji način je to Erik Bern definisao?” Dobri stari Erik je to definisao na oba načina, na različitim stranama iste knjige, Transakciona analiza u psihoterapiji (Berne, 1961: vidi str. 39 i 188). Dao je obe definicije, potpuno kontradiktorne jedna drugoj. Ali to je bilo dobro kod Erika, to ga je činilo tako facinantnim piscem – jer je stalno bio kontradiktoran samom sebi sasvim neusiljeno, i još od onda ljudi pokušavaju da shvate šta je stvarno mislio.


Poziv na akciju

 U svakom slučaju, moj govor je stigao do tačke kada je vreme da pređem na poziv na akciju, pa ću sad to uraditi. Kod svakog poziva na akciju se, naravno, radi o “onom što bi trebalo”. A obično se radi o onome što bi “mi trebalo da”. Sad, često, kad neko upućuje poziv na akciju i kaže “Mi bi trebalo da”, znate da to govori političar jer neznate ko je to “mi”; zato, ne znate ko to treba da uradi. Zato ću se potruditi da opišem ko smo ti “mi” za svaku od tih preporuka. A da bih te “treba” oblikovao kao Odrasle “treba”, a ne kao Roditeljske “treba”, predložiću koja bi bila posledica tog “treba”. Drugim rečima, kada kažem “Trebalo bi da uradimo ovo”, zašto bi trebalo? Pa, “treba” je sledeće: Evo stvari koje mislim da bi trebalo da uradimo da bismo, kao TA zajednica, razmatrali teoriju o ego stanjima na koherentan način koji svi razumemo.

 Bern se bavio time još 1969. Erik je napisao članak u TA Biltenu pod nazivom “Standardna nomenklatura” (Berne, 1969) u kojem predlaže standardne termine za neke od reči koje su se tada pojavljivale i bivale osmišljavane u teoriji ego stanja (i drugim teorijama) još 1969, i ukazao na istu stvar na koju ja sada ukazujem: da svako ko koristi taj model mora da ostvari slaganje u vezi sa značenjima termina. Nažalost, taj njegov predlog nikad nije bio ostvaren u nekoj značajnoj meri. Dakle, “treba” to da uradimo radi međusobno usklađenog, sasvim koherentnog razmatranja TA teorije unutar naše sopstvene zajednice, i radi razvijanja koherentnije teorije koja se može proširivati izvan TA, objavljivati u ne-TA časopisima, i razmatrati na drugim profesionalnim konferencijama na takav način da bude jasno da govorimo o modelima i da svi pričamo iste stvari. A posebnu pažnju treba da obratimo na to da niko ne tezgari sa trivijalizovanom verzijom modela ego stanja koja čini da svi izgledamo kao budale.

 A to “mi” su mnogi različiti ljudi. Prvi “mi” sa kojima ću početi su oni među nama koji podučavaju ljude TA. To se ne odnosi samo na one među nama koji su TSTA i PTSTA, već na sve nas koji prenosimo TA bilo kojoj drugoj vrsti zajednice. Pre svega predlažem da u svakom TA treningu – uključujući 101 – uvek treba da imamo na umu da je model ego stanja model, i zato je stvarna osnovna činjenica da nikad ne možemo reći “ovo je ispravno”. Ne možemo nikad neosporno reći, na primer, da je “Roditelj x, y , z”, bez obzira na to šta je “x, y, z”. Ne možemo nikada reći “ispravan sadržaj Odraslog je…”

 Umesto toga, moramo reći reći nešto kao što je ovo: ”Prema ovom modelu, Odrasli je definisan kao osećanja, mišljenje, i ponašanje koje je direktna reakcija na sada i ovde”. Ili obrnite stvar i najprostijim jezikom na 101 kursu kažite nešto kao: “Kada osećam, mislim, i ponašam se kao što sam to činio kada sam bio dete, kaže se da sam u ego stanju Deteta.” Ne možete to reći jednostavnije. Dakle, predlažem da svi mi koji podučavamo 101 treba odmah da počnemo sa tom definicijom modela ego stanja umesto da krećemo sa Miki Maus verzijom i onda je razrađujemo do stvarne verzije, što mislim da se još uvek događa na nekim TA kursevima.

 Takođe, mi koji podučavamo TA na bilo kojem nivou treba da predajemo o modelu ego stanja kao o modelu. I predlažem da razmišljanja o kojima smo danas razgovarali budu uključena u sadržaj kursa. Treba da razjasnimo da govorimo o modelu i da se on može definisati na različite načine. Dakle, to bi trebalo učiniti što se tiče treninga.

 Druga stvar koju mislim da bismo “mi” trebalo da uradimo – a sada to “mi” predstavlja širu TA zajednicu – je da se vratimo upravo tome što je stari Erik želeo da uradimo još davne 1969 i da razvijemo standardnu nomenklaturu. Sada mogu da vidim da Toni Tilni sedi u publici, a Tonijev rečnik je veoma dobar korak u tom pravcu (Tilney, 1998). Ali, naravno, pošto je Toni leksikograf, on nije prosto naveo jedan set definicija, naveo ih je sve. Dakle, predlažem da se, uzimajući to kao polaznu tačku, udružimo i napravimo standardnu nomenklaturu.

 Ko smo “mi”? Mislim da bi to trebalo da bude radna žurka koju bi zakazale EATA i ITAA, delujući pod okriljem TACC-a. Oni bi trebalo da naprave standardnu nomenklaturu, i trebalo bi da je veselo namećemo kroz sve što radimo, upravo kroz svet TA zajednice. Trebalo bi da ona bude deo CTA ispita. Ispitivači bi trebalo da budu upućeni da ispituju o tome. Redaktore časopisa treba uputiti da prihvataju samo one članke koji koriste standardnu nomenklaturu, ili bar samo one u kojima autor izlaže zaista dobro objašnjenje o tome zašto je ne koristi i razjašnjava u čemu se njegova odnosno njena nomenklature razlikuje od standarne.

 Dakle, mislim da je standarna nomenklatura goruća potreba u TA ovih dana na sve ove načine. U osnovi, potrebna je da bismo svi znali da govorimo istim jezikom.

 A sada, šta je sa “funkcionalnim modelom”? Želeo bih da kažem da je za ideju koju ću vam sada izložiti zaslužan nedavni razgovor sa Val Heppel. Pre neki dan smo razgovarali o tih pet ponašanja koja kačimo za funkcionalni model i rekli smo dobro, intuitivno je korisno prikačiti tih pet ponašanja, pa zašto ne bismo nastavili to da radimo? Ali zaboga, hajde da ih ne zovemo ego stanjima! Ona nemaju nikakve veze sa ego stanjima!

 Dakle, želimo da nađemo drugi način pravljenja modela o tih pet ponašanja. I hajde da ih ne predstavljamo krugovima, jer ako ih predstavimo krugovima, ljudi će opet misliti da je to model ego stanja. Pa samo pomislili, dobro, zašto da ih ne predstavimo kvadratima? (Vidi crtež 6.) Tih pet ponašanja su kontrolišuće ponašanje, negujuće ponašanje, obrada informacija, adaptirano ponašanje, i slobodno izražavanje. Možete čak želeti da dodate još jedno – intuiciju. I možda nas to vraća pravo natrag do Malog Profesora? Ali to je bila samo pomisao.

Dakle, sa tom mišlju, stigao sam do kraja svog izlaganja. Zaista se nadam da vam ove ideje zanimljive, a nadam se i da će vam koristiti tokom narednih dana na ovoj konfereciji dok budete stvarali sopstvene načine prevazilaženja konvencionalne mudrosti i standardnih teorija u razmišljanju o ego stanjima. I možete koristiti te ideje – i vaše sopstvene – da razvijete nova, interesantna, kreativna shvatanja teorije ego stanja.

Nadam se da ćete zaista uživati u svemu što budete radili i doživljavali na ovoj konferenciji tokom narednih dana. Hvala na pažnji.

*Ime Ian se ne čita kao što bi se pretpostavilo Jan, već kao In
  • Prevod: Nataša Cvejić – Starčević, dipl. psiholog
  • Copyright by Ian Stewart, 2001
  • Copyright za prevod, TA CENTAR, 2002
Poslednji put izmenjenonedelja, 26 novembar 2006 18:25
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)
Više iz ove kategorije « Skript i Kontraskript
nazad na vrh

Prijavite se na mailing listu

Ako želite da dobijate najnovije informacije direktno sa sajta, prijavite se na našu mailing listu.
Hvala što ste se prijavili na našu mailing listu.

Pretraga

Voditelji treninga

dr Zoran Milivojević

06.12.2012

dr Zoran Milivojević

Zoran Milivojević, dr med., diplomirani transakciono-analitički psihot...

Detaljnije
dr sci. Nataša Cvejić-Starčević

06.12.2012

dr sci. Nataša Cvejić-Starčević

Dr sci. Nataša Cvejić-Starčević, diplomirani psiholog i transakciono-a...

Detaljnije
dr Aleksandra Bubera

06.12.2012

dr Aleksandra Bubera

Aleksandra Bubera, dr med., psihijatar i transakciono-analitički psiho...

Detaljnije
Maja Stoparić

06.12.2012

Maja Stoparić

Maja Stoparić, diplomirani psiholog i transakciono-analitički psihoter...

Detaljnije
Dragana Jovanović Boka, master pedagogije

06.12.2012

Dragana Jovanović Boka, master pedagogije

Dragana Jovanović Boka, diplomirani pedagog, (master pedagogije) psiho...

Detaljnije
Mr sci. Sonja Radojković

06.12.2012

Mr sci. Sonja Radojković

Mr sci. Sonja Radojković, diplomirani psiholog i diplomirani trasakcon...

Detaljnije
Prof. dr Mirjana Divac Jovanović

06.12.2012

Prof. dr Mirjana Divac Jovanović

Vanredni profesor dr Mirjana Divac Jovanović, diplomirani psiholog i t...

Detaljnije

Šta je Transakciona analiza?

Nacionalni sertifikati

TA Knjige

  1. Najnovije vesti
  2. TAGOVI

Kurs TA 101

Pitanja i odgovori

Sign In or Create Account